Кореограф: Дејан Милисављевић Звечанац

Особита карактеристика ове ношње је да жене не носе прегаче. Носе футу или вуту. То је хаљетак који се не облачи, не навлачи, него се опасује око тела. Састоји се од две струке тканине, које су у ткању преткиване пазећи да се попречне пруге у боји тачно подударе, тако да се добије већи правоугаони комад с вертикалним пругама чија је ширина 3 до 4 метра, а дужина 80 до 90 центиметара. Том футом жена би се могла опасати више пута, али се она њом опасује само једном. Фута се у појасу веома набере на узици којом ће се везати око струка, једино што се остави крај који ће доћи одозго да за неколико центиметара прекрије доњи крај. Није строго утврђено како ће се фута опасати, али већином се опаше тако да се опасивање заврши код десног кука.

Фута се развила у самој области постепеним повећавањем скутаче (предње прегаче). Увек је пругаста, а пруге су у овом крају већином тамне: црна, тамноцрвена, тамноплава, и сл. Ткају се најчешће од вуне или од памука у боји. Футе старијих жена су дуже него у девојака. Осим њеног складног шаренила добијеног самим ткањем, које се може сматрати као украс, фута се украшавала и на други начин. Тако је на футу дуж доње ивице било оптоке или гајтана, а понегде и куповне чипке, као на градским сукњама. Ако нема гајтана, фута се опервази сатеном. У каснијем периоду уобичајено је било да се футе украшавају пужићима од гајтана који се праве прошивањем чипке с најразноврснијим орнаменталним мотивима. Абаџије су ове пужиће звали балађуз.